SLOBODA MIŠLjENjA

„Princezin Dnevnik“

        Meg Kabot je pisac mnogo bestselera,među kojima su „Brbljivica“, „Pa šta ako imam koji kilogram viška“, „Prava američka devojka“ i naravno,serijal knjiga o Miji Termopolis. Ova spisateljica je proglašena za najboljeg pisca bestselera po mišljenju Njujork tajmsa.
         Knjigu obožavaju devojčice širom sveta,jer se poistovećuju sa glavnom junakinjom.Takođe knjiga je vrlo duhovito napisana i brzo se čita,maltene „odjednom“...
        Ova knjiga prati učenicu prvog razreda gimnazije „Albert Ajnštajn“ Miju Termopolis čiji se život menja onog trenutka kada je shvatila da je princeza jedne male zemlje,a da je njen tata zapravo bogati prestolonaslednik.Do tada je ona živela sa majkom,jer njeni roditelji nisu u braku.Možda bi se većina devojaka radovala da saznaju da su princeze,ali ne i Mija.Nju su nervirali mnogobrojni novinari i paparaci koji su je pratili do škole,i to što je uvek morala da bude u društvu dvojice telohranitelja.Do tada je bila sasvim obična,neprimetna,družila se sa svojom najboljom drugaricom Lili Moskovic,bila zaljubljena u najpopularnijeg dečka u školi...
        Pored svih problema koje ima,saznanja da je princeza i neuzvraćene ljubavi Mija ne podnosi maminog novog dečka-svog nastavnika matematike!
        Ono što knjigu izdvaja od ostalih knjiga napisanih u formi dnevnika,jeste to što od početka do kraja prati jednu temu odnosno Mijino saznanje da je princeza i to kako se ona bori s tim...Mija je inače,veoma nezadovoljna sobom,misli da je ružna,da mnogo laže...i zbog toga je često nesrećna.Kao protivtežu tim njrnim osobinama,spisateljica je stvorila lik Lili Moskovic,čiji su roditelji psihoterapeuti,i koja se uvek bori za sebe i svoja mišljenja.
        „Princezin dnevnik“je definitivno ono što bih ja nazvala savremenom literaturom,jer je napisana tako da mladi mogu da razumeju,a da im ne bude dosadno.Meg Kabot je na odličan način uspela da „prodre“ u um mladih i da za njih napiše knjigu koja će im možda pomoći ako su i sami imali nekih problema ili nedoumica...Zaista,knjiga zaslužuje svaku pohvalu i mislim da je suvišno da napišem koliko me je fascinirala.Zaista jeste.

„Tajni dnevnik Adrijana Mola“

        Pisac ovog romana,Sju Taunzend koja živi i radi u Lesteru,u Engleskoj kao petnaestogodišnjakinja je napustila školu da bi se mogla potpuno posvetiti pisanju.Proslavio ju je serijal knjiga o dečaku Adrijanu Molu,koji je na početku stekao veliki uspeh,i simpatije čitalaca.
        Knjiga je preporučljiva za čitaoce skoro svih doba starosti,od tinejdžera koji se mogu poistovetiti sa glavnim likom,do onih malo starijih koje knjiga može podsetiti na njihovo detinjstvo.Od strane Dejli Mejla (Daily Mail-a) knjiga je svojevremeno proglašena za najduhovitiju knjigu godine.
        „Tajni dnevnik Adrijana Mola“ predstavlja pogled na svet jednog tinejdžera,iz vremena kada je imao samo 13 ¾ godina.Ona prati Adrijanovo odrastanje,uz sve zgode i nezgode koje preko svojih leđa moraju da preture mladi-roditelje koji se stalno svađaju,prvu ljubav,školu...Da sve bude komplikovanije,Adrijan u okviru školskih aktivnosti mora da posećuje starca Bekstera koji je vrlo neprijatan,i živi samo sa svojim psom(koji se,vrlo preteće-zove Sablja). Dakle,Adrijan svakodnevno mora da trpi razne probleme, a kako je on „tragični pesnik“ i „budući intelektualac“ ti problemi su još jače izraženi,jer je Adrijan i sam neshvaćen.Zanimljivo je što se prvi put susrećemo sa dnevnikom koji vodi dečak,a ne devojčica kako smo navikli.Taj dečak,bar po meni,nije kao oni koje svaki dan viđamo.Nijednom nisam primetila da je Adrijanova želja da igra fudbal ili da bude poznati glumac. Šta više,Adrijan želi da se bavi pisanjem,voli da čita i ima neke ambicije u životu. Negde pri početku romana,Adrijan pravi listu stvari koje će promeniti u svom ponašanju.
        Najveća Adrijanova muka je,pored škole i roditelja,prva ljubav-Pandora.Nažalost,Pandora je vrlo popularna i on nema mnogo šanse kod nje.No,na kraju on uspeva da je na kratko osvoji i tu se većina njegovih problema rešava.
        Uglavnom,ova priča se ne razlikuje mnogo od priče bilo kog današnjeg, „neshvaćenog“ tinejdžera i mogu čak reći da se ne razlikuje mnogo ni od dnevnika u kojima su glavni likovi devojčice...Zanimljivo,duhovito delo koje se čita sa osmehom od korica do korica.